Свега четири године после појаве прве серије разгледница са мотивима Београда, које је издао београдски књижар Велимир Валожић (1895), путовала је најстарија нама позната разгледница са илустрацијама Аранђеловца. Било је то време када тек улази у моду писање и слање разгледница, када је било мало фотографа, а још мање издавача разгледница у Србији.
Убрзо ће постати пожељно, па чак и обавезно, да их пријатељи и рођаци шаљу са својих путовања, а албуми препуни разгледница ће стајати на столовима дневних соба како би их власници лакше показивали својим гостима.
По правилима која је држава прописала, или боље речено само прихватила 1897. године, реверс разгледница је био предвиђен искључиво за поштанску марку и адресу на коју је она упућена, а марка је, као и данас, морала бити поништена жигом поште места из ког се шаље.
Тако је и са најстаријом разгледницом Аранђеловца: поштанска марка у зеленом тону, са ликом краља Александра Обреновића, вредности 5 пара, поништена је жигом аранђеловачке поште.
Разгледница је послата из Аранђеловца 9. јула 1899. године на име секретара отоманског посланства у Београду Асим-бег Ефендије који ће, судећи по историјским изворима, постати отомански посланик у Софији, а потом, вероватно и министар иностраних дела Отоманске империје. Адреса је исписана црним мастилом, латиничним словима, на француском језику.
Садржај (порука) писани су, по правилу, на аверсу разгледнице. Међутим, за разлику од дописница, разгледнице су имале и сликовни приказ (илустрацију) који је заузимао 2/3 аверса.
Најстарије разгледнице издате у Србији на аверсу су имале мотиве градова, често украшене различитим орнаментима, штампане у црно-белој техници или су биле ручно колорисане. Мада је Буковичка бања крајем XИX века била једна од најпопуларнијих бања у земљи, бања Кисела вода, како се тада називала, није се нашла на аверсу ове разгледнице као примарни мотив.
Аверсом доминирају два фотографска мотива вароши смештена на горњој половини разгледнице: панорама (ведута) Аранђеловца крајем XИX века (лево) и мотив аранђеловачке цркве (десно).
Ведута је снимљена са Рисовачког брда, а на њој се, некако истиче двоспратна зграда иза које се назире дуга, аранђеловачка главна улица. На мотиву је, изнад падина планине Букуље, ћириличним словима ручно исписан назив мотива – „Аранђеловац“ (текст је гребањем уписан на стаклу негатива са ког је вршено умножавање).
Мотив аранђеловачке цркве посвећене Архангелу Гаврилу, налази се десно од снимка вароши. Изнад овог мотива налази се натпис: „Аранђеловачка црква и Букуља“. Оба мотива уоквирена су рамом украшеним геометријским (стилизовани ромбови), флоралним (листови) и зооморфним мотивима (птићи у гнезду).
Поред ова два, доминантна, уочавају се још два мања, у композицију дискретно уклопљена мотива. Мотив природе (језеро са чамцем, шума, сунце и животиње, вероватно дивљач, на обали поред језера) који се налази одмах испод ведуте Аранђеловца свакако није фотографски снимак начињен у Буковичкој бањи, али је његова сврха да посматрача подсети на оно по чему је Аранђеловац био познат – на бању, која се крајем XИX и почетком XX века називала баш онако како је издавач разгледнице и забележио испод мотива – „Аранђеловачка Кисела вода“.
Због технике аутотипије, којом је разгледница умножена (мада се у то време чешће користила техника колотипије), тешко је распознати да ли се у квадрату који анђео придржава десном руком, налази мотив цркве брвнаре у Даросави.
За писање саопштења (поруке, садржаја) предвиђена је 1/3 аверса, у овом случају у доњем десном углу предње стране разгледнице. Текст је исписан црним мастилом, арапским писмом:
„Поздрав! Посетио сам два континента и сутра се враћам у домовину. Љубим све и поздрави Бекра*.“
По преводу професора историје из Турске.
Иначе, ова најстарија разгледница је Аранђеловац, као што смо навели, напустила 9. јула давне 1899. године. Њено путовање завршено је повратком у наш град половином децембра 2021. године, захваљујући нашем суграђанину Владимиру Јовановићу који ју је преузео од Бранислава Јовановића, једног колекционара из Младеновца.
*арапско мушко име.
Аутор текста: Зорица Петровић Стопић, виши кустос Народног музеја у Аранђеловцу.
